U voću i povrću se nalazi vitamin C. U industrijski procesiranoj hrani i dodacima  se nalazi askorbinska kiselina, beli kristalni prašak. Askorbinska kiselina nije vitamin C. Askorbinska kiselina je oksidativni omotač celokupnog kompleksa poznatog pod imenom vitamin C. Pre nekoliko decenija je (potpuno neopravdano) stavljen ''naučni'' znak jednakosti između ta dva pojma, pa tako danas imamo situaciju gde veliki broj ljudi koji se bavi naukom i/ili ljudksim zdravljem duboko i bespogovorno veruje da je askorbinska kiselina isto što i vitamin C. Potera za profitom i potreba da se putem nauke i tehnologije imitira priroda stvorile su među naučnim svetom preovlađujuće mišljenje, a potom i duboko verovanje, da su vitamini pojedinačna hemijska jedinjenja. A realne činjenice govore potpuno suprotno (što je još jedna potvrda da se u naučnom svetu reč autoriteta poštuje kao božanska, i ne sme se dovoditi u pitanje). Mnogo para je uloženo u naučna istraživanja koja potvrđuju da su sintetički izolati nazvani vitaminima identični onome što se nalazi u voću i povrću, a još više para i truda je uloženo u marketinške mozgoispiračke kamapanje kako bi sve to postalo važeći deo zvanične mudrosti koju nudi zapadna naučna misao. Sintetička askorbinska kiselina je izolat, beli prašak koji nikad nije video ili okusio Sunce, niti je ikada bio deo bilo čega živog. Sa druge strane, vitamini su funkcionalni biološki kompleksi različitih jedinjenja, čije dejstvo, aktivnost i funkcionalnost direktno zavise od prisustva (ili odsustva) neke od komponenti (jedinjenja) koja kompleks čine funkcionalnim. Vitamini ne mogu biti izolovani iz svojih kompleksa a da pritom zadrže i obavljaju svoje specifične funkcije unutar ćelija. Kada su pojedinačna jedinjenja izolovana, kao npr. askorbinska kiselina, te prečišćene sintetičke hemikalije u našem telu se ponašaju kao lekovi, tj. kao strane supstance. Nazivanje sintetičkih izolovanih supstanci vitaminima je u najmanju ruku kriminal, i to kriminal protiv čovečanstva, a sve to zbog već pomenutog profita. Poređenja radi, ako zamislimo da je jedno celo jaje vitamin C, zapadna nauka želi da verujemo da je samo ljuska od jajeta vitamin C. I to joj za sada u ogromnoj meri polazi za rukom.

Sam pojam vitamin je nastao kao plod manje zablude poljskog biohemičara Kazimira Funka (otkrio vitamin B1), koji je smatrao da su hranljivi činioci neophodni za funkcionisanje našeg organizma isključivo amini po hemijskoj strukturi, pa je odatle nastala kovanica - vita(život) + amini - vitamin. Kasnije je ustanovljeno da to nije slučaj, ali se pojam vitamini zadržao i ostao. Početkom dvadesetog veka, među naučnim svetom vitamini su posmatrani ispravno, tj kao funkcionalni biološki kompleksi, i postojala je jasna razlika između prirodnih vitamina i njihovih sintetičkih izolata, o čemu, između ostalog, govori i izjava Kazimira Funka : "Synthetic vitamins are highly inferior to vitamins from natural sources, also the synthetic product is well known to be far more toxic.", u slobodnom prevodu - sintetički vitamini su inferiorni u odnosu na prirodne vitamine, takođe, dobro je poznato da su sintetički proizvodi daleko više toksični. U to vreme se takođe razvijala praksa obrade i prerade prirodnih materijala sa ciljem očuvanja čitavog vitaminskog kompleksa, ali to nije zaživelo, obzirom da je bilo skupo i komplikovano za industrijsku proizvodnju. U laboratorijama su nastavljeni radovi i istraživanja sa ciljem pokušaja da čovek  imitira prirodu, i u sklopu tih aktivnosti se došlo do otkrića i izolovanja askorbinske kiseline iz paprike. To je za rukom pošlo mađarskom fiziologu Albertu Sent Đerđiju, koji je okićen Nobelovom nagradom za to otkriće, 1937. godine, a iste godine Nobelovom nagradom je okićen i engleski hemičar Volter Norman Hejvort, za hemijsku sintezu askorbinske kiseline. I tako je udaren teško oboriv kamen temeljac teške naučne zablude da je askorbinska kiselina isto što i prirodni vitamin C. Ono što je jako interesantno jeste to da  Sent Đerđi nije bio obavešten da je nominovan za Nobelovu nagradu, već je samo obavešten kad ju je dobio, da dođe po nju. Godinu dana kasnije, on se obratio Nobelovom komitetu sa željom da je vrati, jer nije uspeo da uradi bilo šta značajno sa askorbinskom kiselinom (dok su s druge strane, limun, pomorandža, paprika i krompir činili svoje), ali mu želja nije uslišena, a verovatno je dobio i neki savet da ne priča unaokolo o potpunoj nefunkcionalnosti sintetičke askorbinske kiseline, obzirom da je nedugo zatim prešao da se bavi politikom, prvo kao član mađarskog pokreta otpora, a kasnije kao političar u mađarskoj vladi.

Poljski hemičar Tadeuš Rajhštajn je nezavisno od engleza Voltera Hejvorta uspeo da na svoj način sintetiše pozamašne količine askorbinske kiseline, i taj njegov način sinteze je zaživeo u industriji, pod imenom Rajhštajnov proces. To je proces dobijanja sintetičke askorbinske kiseline, gde je početna prirodna sirovina kukuruz iz kojeg se prvo izoluje skrob, da bi se potom iz njega hidrolizom dobila D-glukoza od koje se kreće u niz hemijskih reakcija koje kao krajnji rezultat daju askorbinsku kiselinu:

1) redukcija D-glukoze u D-sorbitol u prisustvu nikla kao katalizatora
2) selektivna enzimska oksidacija hidroksilne grupe sa C-5 D-sorbitola u prisustvu bakterija Glyconobacter oxydans ili Acetobacter suboxydans pri čemu nastaje L-sorboza
3) zaštita hidroksilnih grupa sa C-2, C-3, C-4 i C-6 L-sorboze prevođenjem u acetal pomoću acetona u prisustvu sumporne kiseline
4) oksidacija primarne alkoholne grupe zašticene L-sorboze u diacetonski derivat 2-keto-L-glulonske kiseline u prisustvu paladijuma kao katalizatora
5) kisela hidroliza diacetala u 2-keto-L-gulonsku kiselinu
6) konverzija 2-keto-L-glulonske kiseline u L-askorbinsku kiselinu izomerizacijom i intramolekulskom esterfikacijom (laktonizacijom)

 

Postavlja se značajno pitanje do koje mere čovek treba da bude otuđen i udaljen od prirode i elementarne logike zahvaljujući ''dostignućima'' nauke, da bi pomislio da se može staviti znak jednakosti između prirodnog i sintetičkog. To što dva jedinjenja, jedno prirodno, drugo sintetičko, imaju identičnu hemijsku formulu, ne znači da im je dejstvo i funkcionalnost ista, čak ni slična. Sintetička askorbinska kiselina je ništa drugo nego običan industrijski konzervans, potpuno neupotrebljiv za čoveka, a na duže staze štetan.

Kada se razne pahuljice, musli i sl. reklamiraju sa ''obogaćeno vitaminima'', to samo znači da pomenute sirovine tokom procesa proizvodnje nailaze na deo gde se verovatno nalaze nekakve prskalice koje sirovine prskaju sintetičkim hemikalijama za koje ogromna većina ljudi misli ili veruje da su vitamini, i da je baš to ono što im treba. Toliko bogatstvo industrijskih vitamina i minerala u industrijski procesiranoj hrani i piću, a nikad više bolesti i bolesnih u celoj istoriji čovečanstva. Šumeće tablete, multivitamini i raznorazni vitaminski suplementi prisutni danas na tržištu imaju dvostruko dejstvo, s jedne strane čine džepove proizvođača sve punijim i punijim, a s druge strane čine da potrošači imaju skupoceni urin.

Ne nasedajte na blještave reklame i igre rečima, ne nasedajte na zastrašivanje koje dolazi od vitaminske miligramske dogme. Jedite voće i povrće (naravno, potrudite  se  dato bude ono pravo), i dobićete sve vitamine i minerale koji su vam neophodni za normalan život. Sledite zdrav razum i logiku - na jednom tasu vage stoji svo vreme u kojem je, bez prisustva sintetičkih hemikalija, nastalo i razvilo se sve što postoji danas u prirodi, a na drugom tase vage stoji nemerljivo kraće vreme industrijalizacije/''napretka'' civilizacije, naravno, uz prisustvo sintetičkih hemikalija. Ali, koliko god se trudio, uz sav dosadašnji naučno tehnološki razvoj, čovek je ostao samo na pokušaju da oponaša prirodu.