Rastavić (borska jela, konjogriz, rastaviče, vretenka, hvast) je višegodišnja zeljasta biljka, oskudna u listovima, sa dve vrste stabljika. U proleće se razvijaju jednostavne, smeđe, plodne (imaju na vrhu klasje sa sporama) stabljike, visoke oko 40 cm. Odmah nakon stvaranja ploda, ova plodonosna stabla se raspadaju i na njihovom mestu izrastaju nerodne stabljike dužine 60cm, nešto tanje, zelene boje, veoma razgranate, stranično raspoređene u obliku kruga. Neplodne stabljike niču početkom leta. Oko čvorova neplodnih stabljika razvijaju se krljuštasti, smeđi listići u obliku okovratnika, igličaste grančice slične borovim iglicama. Ove grane su duže u bazalnom delu stabljike, sužavaju se pri vrhu, ali ne premašuju razmak između čvorova, što celoj biljci daje izgled šišarke. U zemlji ima usađen rizom koji raste ukoso, noseći na čvorovima nežno korenje kao i neke izrasline. Staništa na koji ima rastavića su livade, doline, glinaste i vlažne ledine, obale sa čestarima. One biljke koje rastu na blatnjavom zemljištu imaju najefikasnija lekovita svojstva. U zavisnosti od mesta na kojem raste, biljka može da sadrži od 3-16% salicilne kiseline, supstance koja je čini tako dragocenom. Biljke koje se razvijaju na terenima gde je korišćeno veštačko đubrivo, ne treba upotrebljavati. Rastavić sa najfinijim grančicama - šumska rastavić (Equisetum sylvaticum) koja raste na periferiji šuma, u čestarima i u šumarcima, ima slična lekovita svojstva. Upotrebljivi delovi rastavića su zelene, nerodne stabljike sakupljene u leto tokom jula i avgusta. Sušenje se vrši u senci. Posle sakupljanja treba najpre odstraniti oštećene, pocrnele delove biljke, zatim se ona suši, raspoređuje u tankim slojevima, na otvorenom prostoru, u senci, ili u suvim i dobro provetrenim prostorijama, tavanima. Slojeve osušenih biljaka treba svakodnevno prevrtati. Osušena biljka mora da ima svetlo-zelenu boju bez uvelih i potamnelih delova, bez plodne stabljike i bez stranih tela.