Kamilica je jednogodišnja, mala zeljasta biljka. Naraste u visinu 10-30 cm, a u zavisnosti od zemljišta i do 50-60cm. Listovi su sitni, stabljika brazasta, cvetovi na vrhovima grančica, u sredini cvast je žuta oivičena belim jezičastim laticama. Raste po poljima i kraj puteva. Koriste se cvetovi biljke. S obzirom da ima više sličnih vrsta, pravu kamilicu možemo prepoznati tako što je unutar cveta šuplja, a ne ispunjena kao kod divlje vrste ili bele rade. Najkrupnija, najrazgranatija, najčistija i najlepša titrica se javlja po žitištima, pre svega po ozimoj pšenici. Kad biljka sazri, cvetna glavica se sva ospe, jer je vrlo drobna. Seme je vrlo sitno i lako. Zato ih vetar lako raznosi i na taj način seje kamilicu.
Kamilica se bere krajem aprila i početkom maja, a obrana kamilica se mora što pre osušiti, kako ne bi izvetrilo etarsko ulje a time i lekovitost kamilice. Čuva se na suvom u skladištima. Nosilac lekovitosti kamilice je njeno etarsko ulje, i glavni sastojak azulen. Smole, gorke materije, tanini, gume i neka druga jedinjenja koja se nalaze u cvetu dopunjuju dejstvo njenog etarskog ulja, zbog čega cvet ima kompleksno delovanje.

Cvet kamilice se upotrebljava u narodnoj i naučnoj medicini kao neotrovno i neškodljivo sredstvo protiv upala kože i sluzokože. Daje se za lečenje raznih opekotina i rana, za ispiranje lica i očiju. Pranje glave jakim čajem kamilice pomaže obolelom korenu kose. Etarsko ulje upotrebljava se u medicini i farmaciji, a poslednjih godina sa uspehom u kozmetici i hemijskoj industriji. Sadržaj etarskog ulja u kamilici je prilično neujednačen. Naša kamilica ima etarskog ulja u granicama od 0,2 do 1%. Gajena ima veći procenat etarskog ulja od samonikle. Glavni sastojak ulja je azulen, koji je nosilac karakteristične plave boje ulja. Od sadržaja azulena zavisi kvalitet ulja.